Maraton nije samo 42.195 metara – to je priča o disciplini, strpljenju i karakteru. Malo je atletičarki koje mogu da se pohvale karijerom ispunjenom vrhunskim rezultatima, a još manje onih koje uz sve to uspevaju da zadrže iskrenu ljubav prema trčanju. Naša sagovornica upravo je jedna od njih.
Iza sebe ima oko 20 istrčanih maratona, šest Abbott World Marathon Majors trka, četiri ultramaratona i četiri medalje sa državnih prvenstava u maratonu – jedno zlato, jedno srebro i dve bronze. Nastupala je na nekim od najprestižnijih svetskih maratona, predstavljala Srbiju na Abbott Age Group World Championship-u, a van atletske staze poznata je i kao DJ, spajajući dve naizgled potpuno različite strasti – muziku i sport.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
U razgovoru za Rekreativno govori o svojim počecima, mentalnoj snazi koja je nosi kroz najteže kilometre, lekcijama koje je naučila tokom godina treninga, odnosu prema povredama, omiljenim maratonima, ali i savetima koji mogu pomoći svakom rekreativcu da postane bolji i zdraviji trkač.
1. Počeci i maratonska izdržljivost: Kako su izgledali Vaši trkački počeci i šta Vas je privuklo upravo kraljevskoj disciplini – maratonu? Istrčati oko 20 maratona je ogroman uspeh; kakav je mentalni sklop potreban da bi se izdržao toliki broj pripremnih ciklusa i samih trka?
Oduvek sam volela da trčim: u osnovnoj i srednjoj školi sam trenirala košarku i pobeđivala na školskim krosevima, tokom studentskih dana i kasnije – uvek sam bila na neki način fizički aktivna, a trčanje mi je često bilo način da izmeditiram, oslobodim se stresa.
-
godine sam, u jednom za mene izrazito stresnom životnom periodu, intenzivirala trčanje, vožnju bicikla, plivanje, a onda me prijatelj nagovorio da prijavim svoj prvi polumaraton: bio je to Dunavski, u obližnjem Apatinu, u oktobru mesecu, i ja sam ga istrčala bukvalno bez pripreme, sa do tad najduže istrčanih 10km (i to 3 dana pre trke!), bez ikakve krize, sa solidnih 1:53.
Narednih par polumaratona sam vrlo progresivno popravljala svoj rezultat, i već tada je bilo jasno da posedujem natprosečnu izdržljivost, te sam odlučila da odmah na proleće trčim maraton.
Sticajem okolnosti, umesto planiranog Skoplje maratona, trčala sam Beogradski, po pravilu težak i topao, istrčala sam ga za nešto manje od 4 sata, ali sam već te godine u Ljubljani išla odličnih 3:17.
Maraton zauzima posebno mesto u mom životu, volim da trčim i kraće trke, ali se sa maratonom potpuno identifikujem.
Uspešni maratonci često imaju izuzetno razvijene istrajnost, sposobnost odlaganja zadovoljstva i visok prag tolerancije na frustraciju, a mislim da je potrebna i mala doza otkačenosti (jer – ko još normalan ustaje u 5 ujutro da bi istrčao 30km? 😊)
2. Postolje: Imali ste više izlazaka na pobednička postolja. Kada pogledate unazad, šta smatrate svojom najvećom snagom tokom trke – da li je to taktička zrelost, fizička pripremljenost ili čista mentalna snaga u kriznim momentima?
Rekla bih da je u pitanju kombinacija sva 3 faktora. Tokom godina sam naučila da maraton ne trči dobro samo onaj ko je najspremniji, već i onaj ko zna da rasporedi snagu i ostane pribran kada postane teško. Taktički sam gotovo uvek trčala zaista dobro, često uspevajući da istrčim negativan split, za svaki maraton sam se pripremala mesecima, a u kriznim trenucima sam koristila psihološke tehnike poput pozitivnog samogovora i vizualizacije. Ipak, kada bih morala da izdvojim jednu stvar, rekla bih da je to fizička pripremljenost, jer, kada znate da ste mesecima vredno trenirali i da ste odradili sve što je bilo do vas, mnogo je lakše da verujete u sebe i nastavite i kada postane teško.
3. Pravilno građenje baze: S obzirom na to da uspešno spajate vrhunske rezultate sa svakodnevnim životom, koji je Vaš ključni savet za trkače rekreativce koji žele da poprave svoje vreme na polumaratonu ili maratonu, a da pritom izbegnu povrede i sagorevanje?
Mislim da je najvažnije postaviti realne i dostižne ciljeve i zatim graditi formu strpljivo. Ljudski je da želimo da nešto dostignemo što je pre moguće, ali većina rekreativaca pored trčanja ima posao, porodicu i brojne druge obaveze koje utiču na oporavak.
Jedan propušten trening neće pokvariti pripreme, ali zato preterivanje vrlo lako može da dovede do povrede ili sagorevanja. Srećom, trčanje je sport kojim se možemo baviti bukvalno do kraja života, a za nove lične rekorde gotovo uvek ima vremena, ako ostanemo zdravi i dosledni.
4. Trkačka zajednica i motivacija: Kako održavate motivaciju u periodima kada su treninzi monotoni ili kada su vremenski uslovi loši? Šta je ono što Vas, nakon toliko pretrčanih kilometara, i dalje svakog dana vuče na stazu?
Ako je trening monoton, to uglavnom znači da je u pitanju “laganica”, pa najčešće biram da, u svom Somboru, trčim uz kanal, uživam u prirodi, cvrkutu ptica, i tada trčanje za mene ponovo postaje meditacija, a to je upravo ono zbog čega sam i počela da trčim.
S druge strane, kada je trening zahtevan i težak, trudim se da ne ulazim u dijalog sa negativnim mislima koje ponekad naviru, već da pažnju usmerim na disanje, ili opet na prirodu; bodrim samu sebe nakon svake odrađene deonice, usmeravam se na “ovde i sada”.
Moram da priznam da mi je, kako godine odmiču, sve teže da trčim zimi, po hladnoći: mnogo mi je lakše da leti ustanem u cik zore i odradim trening do 7 časova, kada mi počinje radno vreme, nego da se zimi nateram da izađem iz kuće.
Ono što mene i dalje vuče na stazu su ciljevi koje sebi postavim, a koji se tiču rezultata, odnosno nadolazećeg maratona.
A osim toga – jednostavno volim da trčim. 😊 Trčanje je davnih dana postalo moja nasušna potreba, nešto bez čega ne mogu, nešto što obogaćuje moj život na toliko različitih nivoa. Osim rezultata i medalja, donelo mi je prijateljstva, putovanja i osećaj da uvek mogu da pomerim svoje granice. Verujem da je upravo ta ljubav prema trčanju ono što me, posle svih ovih godina i kilometara, i dalje vraća na stazu.
5. Najlepša trka za dušu: Pored svih trka na kojima ste jurili rezultat i postolja, koja Vam je ostala u sećanju kao estetski najlepša ili sa najboljom atmosferom, bez obzira na to kakav Vam je bio konačni plasman?
Veoma teško pitanje, jer sam imala tu sreću da istrčim veliki broj najvećih svetskih maratona (Berlin, Boston, Čikago, Njujork, Kejptaun, Valensija…).
Ipak, neka bude Njujork, grad koji me potpuno osvojio još kada sam trčala Boston 2023, i kada sam prvi put boravila u SAD, jer sam od ukupno 10 dana, 4 provela u Bostonu a 6 u Njujorku, i donela odluku da ću prvom prilikom trčati ovaj čuveni maraton, što se i desilo prošle godine. Trka startuje na Stejten Ajlandu, odmah se prelazi preko Verazano mosta, i već tada imate nestvarno lep pogled na grad. Takođe, podrška na stazi je fenomenalna, prelazi se preko čak 5 mostova, trči se kroz sve delove Njujorka, sa ciljem u Central Parku.
U Njujorku sam istovremeno trčala i svoje prvo “Abbott Age Group World Championship”, što znači da sam reprezentovala svoju zemlju u kategoriji žena 40-44 godine, što je za mene takođe bila posebna čast.
6. Suočavanje sa povredama: Povrede su, nažalost, sastavni deo vrhunskog trčanja, posebno kada se prelaze tolike kilometraže. Kako se Vi nosite sa povredama, kako mentalno prevazilazite te pauze i šta je po Vama ključ uspešne prevencije?
Povrede su me za ovih 11 godina gotovo sasvim zaobišle: prvi put sam se povredila par nedelja pred državno takmičenje u polumaratonu 2019. godine, koje se održavalo u mom Somboru, bila je u pitanju povreda zadnje lože, zbog čega sam pauzirala sa treninzima nekoliko dana, išla na fizikalne terapije, smanjila intenzitet treninga, odrekla se nekih usputnih trka, ali se prilično brzo oporavila – dovoljno da dotrčim do bronze.
Druga povreda je bila znatno neprijatnija i dugotrajnija: pre nekih godinu dana sam imala problem sa piriformis sindromom, i to je trajalo mesecima. Nema šta nisam probala kako bih se što pre oporavila, ali sam na kraju jednostavno morala da prihvatim realnost, snizim očekivanja.
Iako sam na sebi primenjivala sve moguće psihološke tehnike – nije mi bilo lako.
Mislim da je ključ uspešne prevencije u tome da mudro balansiramo treninge i oporavak. Retko kad se povrede dese preko noći, obično nam telo nagoveštava kada nešto nije u redu, a na nama je da naučimo da to prepoznamo, umesto da čekamo da nas bol natera da stanemo.
7. Izbor opreme (Omiljene patike): Trkači su poznati po tome da posebnu pažnju posvećuju opremi. Imate li svoj omiljeni model trkačkih patika u kojem se osećate najsigurnije i koji biste bez oklevanja preporučili drugima za maratonske distance?
Što se tiče opreme, tu sam totalno “old school” – Adidas i Nike su brendovi koje biram: trenutno za maratonske trke koristim Adidas Adios Pro 4, mada su mi recimo Nike Alphafly 1 bile odlične (u njima sam istrčala svoj PB od 3:04 u Berlinu pre 3 godine).
Ipak, svi trkači su različiti, različito gaze, tako da se ne bih baš usudila da išta preporučujem bez oklevanja: savetujem svakome da prvo proba, ako nije u mogućnosti – iščita recenzije, pa onda sam donese odluku.
